Приватност и ми
Да ли је приватност уопште важна?
Када говоримо о томе да ли је приватност важна, често као аргумент истакнемо да је то право да будемо остављени на миру (насамо), јер нико не би требало да има податке о мени без мог знања. Развијајући даље аргументацију важности права на приватност, истичемо да су без ње, друга људска права угрожена, као што су слобода говора, слобода вере, мисли или окупљања.
Ако будемо спремни да истражујемо и даље од ових уобичајених аргумената, без приватности, завршићемо као појединци сличног изгледа, понашања и мишљења. Из жеље да наше понашање, изглед или мишљење не буде осуђено од већине, бићемо опрезни у исказивању аутентичности.
Једном сам посетила град где сам приметила да све жене имају дугу косу, тачније нисам видела нити једну жену кратке косе. Уз то, махом су носиле уске панталоне испод тунике или као униформисане сукње. Када сам своја запажања изнела пријатељу који је предавао на њиховом универзитету, његов коментар је био само „зар смо заиста тако традиционални?“. И то је било то. Постало ми је јасно значење појма немати приватност, и да је то опасно за све нас.
Бити сличан у изгледу може да има различито значење и конотацију и није намера истицати релиогиозност. Немати приватност је опасно када утиче на то да мислимо да треба да се понашамо слично или чак мислимо слично, односно да мислимо да морамо да одајемо утисак да мислимо слично. Та врста сличности заправо не доприноси ни појединцу, ни друштву.
"Не можемо наставити да разговарамо један с другим", рекао је господин К. мушкарцу. "Зашто да не?", упита други, затечен. "У вашем присуству нисам способан да кажем ништа интелигентно", пожалио се господин К. "Али ја стварно немам ништа против", други га је тешио. "То могу да верујем", рече господин К. љутито, "али мени смета." (Б. Брехт, Приче о господину Којнеру, у преводу са немачког аутора Мартина Чалмерса).
Као и у Брехтовој краткој причи, тежак је терет сваком ко није у стању да напредује. То нас доводи до тога да без обзира колики геније неко био, ако смо сви изложени другима у смислу да нам недостаје приватна сфера, не можемо да се развијамо. А та аутономија личности и нужност њеног развијања је основна вредност која је у опасности уколико као појединац, или као друштво, сматрамо да морамо бити слични, ако већ не исти.
Ако бисмо морали да будемо слични, изгубили бисмо прилику да истражимо различите музичке стилове бринући да ли ће нас због снимљене пробе и промашеног тоналитета критиковати и утихнути наш таленат јер као млади нисмо увек спремни да истрпимо све коментаре. Или бисмо саму идеју да покушамо да експериментишемо са нашом сексуалношћу или телом спутали, јер би се она могла користити чак за дискриминацију у некој нашој будућности. Такође бисмо могли да пропустимо прилику да нешто погрешно урадимо, макар и свесно, и тако сами осетимо кривицу и последице лошег понашања које би резултирало у нашој јакој вољи да то никада не поновимо и откријемо потпуно другачију перспективу наше мисије на овој планети.
Надовезујући се на то, сви они који мисле да треба да буду слични (у изгледу, понашању, мишљењу) имају тенденцију да постану осредњи, ништа необично, чак ни авангардно. А то је погубно за развој друштва.
Негујући сличност, као друштво, пропустили бисмо прилику да препознамо велике умове и појединце, управо оне који би могли да критикују наш сопствени живот до сада, понуде промену и предложе акцију. Недостајало би нам много оних који би могли да унапреде наше свакодневне активности, па и уживање. Недостајали би они који би могли да унапреде рад многих побуњеника из прошлости, било у науци, економији, уметности било у политици. Готово да нема изума или преокрета у науци који није последица рада управо неког ко се није уклапао, неког ко није кршио правила, чак био погрешно схваћен или протеран из заједнице. Нема тог напретка, а да његов творац управо није био неко ко није био сличан.
Бити сличан је опасна претња губитка приватности. Зато је важно задржати приватност као основну вредност.
Приватност је важна, свима нама и свакоме од нас!
